petak, 11. siječnja 2013.

May your day be filled with giggles :)

Krenula je praksa po bolnicama. 
Prvi tjedan u dječjoj bolnici. 
Neuropedijatrija. 
Samo promatramo, nemamo dovoljno znanja i završenih tečaja da bi se njima bavili. 
I promatranje je dovoljno. 
Dolazila su ugl visoko neurorizična djeca, max. 4 godine.

Kasnije u garderobi smo se divili roditeljima i tim klincima na upornosti, hrabrosti, motivaciji i optimizmu.
Dječica, iako ne pričaju i iako su premala za svoju dob i nisu samostalna, 
izgledaju sretno i zadovoljno. 
Oči im se sjaje, puni su neke pozitivne energije. 
Ne odustaju. 
Tjeraju te na osmijeh. 
I uzvraćaju ga :))




Kad vidim kakve probleme neki imaju i kako se dobro nose s njima, 
šutaju ih u guzu i ne daju im da prevladaju,
posramim se.

Zdrava sam, imam sve.
Ali uvijek nađem nešto na što se mogu požaliti.
Trebala bih šutjeti i biti zahvalna na svemu tome i ne skidati smajl s lica.
Ne skidaju ga ni ti klinci.
Osim onih par minuta kad puste suzu jer se mama odmaknula, a teta fizioterapeut prišla :)

Danas smo išli na odjel s respiratornim bolestima.
Provodila sam terapiju na jednom preslatkom malom limaču koji je bio dobar kao bubica tokom svih pola sata i gledao me svojim velikim plavo - sivim okama s duuugačkim trepavicama.
I mazio se mišek mali :)


 
Htjela sam si ga uzeti za doma.. da ga mazim i pazim i gledam.. bombonček :D

Inače me klinci ne osvajaju lako.. svi su mi isti..
ne znam što mi se dogodilo ovaj tjedan :)

Idući tjedan smo na drugom mjestu, opet s limačima.
I tamo će me čekati bombonček neki sigurno.. uvijek si nađem miljenika :D
I kad radim u igraonici.. uvijek



Eto.. još jedan post posvećen klincima.
Trebala sam biti teta u vrtiću :D

I to mi je bilo na popisu zanimanja.
I učiteljica.
I logopedica.
I pedagogica.

A ja sam farmaceut / fizioterapeut.. ou jea :D


Budite mi lijepi, zdravi, veseli i zadovoljni. 
Ne dajte problemima da prevladaju jer to su, i dalje, samo problemi. 
Kako došli, tako otišli.


Čitamo se u nedjelju

:*

Broj komentara: 14:

  1. Baš sam i ja danas u nekom promjenjenom načinu razmišljanja, s negativnog na pozitivno. I baš sam stavila na status neki tekst i način na koji ljudi razmišljaju, kako su nezadovoljni, a zapravo imamo sve što većina stanovnika na ovoj zemlji nema..
    Sviđa mi se post! A ni ja baš ne volim klince, ali kad vidim tak nešt, rastopim se. Podsjete me na to kak imaju veliko srce..

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. Odmah sam otišla na fb da vidim status :D
      Upravo to sam htjela ovime reći.. sretni smo, tj. trebali bi biti, a ipak smo nezadovoljni. Eh, ljudi..

      Izbriši
  2. baš sam i ja danas išla u bolnicu s bakom, i kad sam vidjela sve te ljude i njihove probleme, shvatila sam koliko sam zapravo sretna.

    Nisam znala da se time baviš! :) Svaka čast, ne može se svatko baviti tim zanimanjem! :)

    OdgovoriIzbriši
  3. Doista divan post..Ah mi ljudi, baš smo čudni, a imamo doista puno razloga imati osmijeh na licu svakoga dana...Cijelog dana...Samo, ni sama ponekad ( bolje reći često) ne znam ŠTO MI JE, zašto sam nesretna , tužna, nezadovoljna...A toliko je divnih duša oko nas s osmijehom na licu kojima je doista teško!Divim se tvom zanimanju..I ja radim s djecom, u školi , i više nego želim priznati, uveseljavaju me i daju mi pozitivnu energiju...Volim biti u društvu tih malih,dobrih,pozitivnih ljudi :)

    OdgovoriIzbriši
  4. Za sreću je uvijek potrebno tako malo. Djeca su zakon! :) Volim djecu i uživam biti u njihovom društvu. Radim na Kids Festu pa se susrećem sa djecom iz raznih dijelova svijeta sa različitim problemima i ne problemima. Volim i radim na projektima gdje su djeca, a imala sam i priliku biti sa djecom koja su u bolnici i koliko toliko doprinjeti da budu nasmijana i vesela i kada to ne žele. Znam kako ti je bilo. ;) Razumijem i kada kažeš da te "klinci ne osvajau lako".

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. Onda se kužimo :D

      Da imam prostor i višak novčeka pokrenula bih neke radionice za klince.. da im mogu prenijeti sve što je meni moja učiteljica prenijela na svojim radionicama :D
      Krasna su to mala bića.. neka malo više, neka malo manje.. ali su nam svejedno draga :D

      Izbriši
  5. Ja sam predavala engleski kikačima u vrtiću, uvijek su mi bili miljenici najslađi bombončići.. Kaj ćeš, kad su slatki :)) Još ako se znaju umiliti pa reći "teacher, I love you" hihi :)) Srce bi mi lomilo da vidim bolesnu dječicu.. Svaka čast ljudima koji se njima bave, to mora da je jako teško. Jadna mala dječica i njihovi roditelji..

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. Bude mi žao kad ljudi u njima vide samo njihovu tešku dijagnozu.. i pričaju kako je to grozno. Da, grozno je, ali nitko ne kaže kako su krasni, kako su nasmijani i sretni usprkos svemu :) pohvale o napretku čuju samo od fizioterapeuta ili drugih zdravstvenjaka. Od ostalih je to uvijek samo: "Ajme, groooozno.."

      Izbriši
  6. Uvek ljudi shvate šta imaju i koliko treba da cene sitnice, tek kada izgube nešto u životu, ili vide nekog ko nema ni te sitnice, a radosniji je i bezbrižniji je od većine običnih ljudi koji su se uhvatili u vrtlog sa svakodnevnim životom i stresom, ne shvatajući da to i nije toliko strašno :)

    OdgovoriIzbriši
  7. što sam starija, sve češće govorim "samo nek je zdravlja" :)
    treba biti zahvalan i iskoristiti život, tak je!

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. bome, kad vidiš koliko vrsta bolesti ima, i tu bubanu djeci, i kad vidim kao neki roditelji drame zbog gluposti..pitam se znaju li koliko su sretni što su im djeca zdrava i s njima

      Izbriši
  8. Baš fin post :)
    Ja obožavam djecu oduvijek, a i ona mene. <3

    OdgovoriIzbriši
  9. Nažalost jako često zaboravimo koliko smo sretni i koliko nam je dobro... i klinci su posebni, od njih se može puno naučiti :)

    OdgovoriIzbriši